Da Prado gori, prvi je u našim krajevima obznanio beogradski pesnik, nadrealistički teoretičar i svedok vremena Marko Ristić. Jedan je hitlerovski avijatičar bacio bombu na ovaj depo umetnosti, pa se zadah te paljevine raširio po evropskom kontinentu: u godinama moga detinjstva, dakle, utemeljen je, ko zna koji put u povijesti, praxis ništenja ljudskog duha, velike slikarije naše civilizacije opet su poslužile kao potpala za neku novu lomaču. Čitajući naknadno taj izveštaj, odmah sam pomislio na onaj prizor starog flamanskog slikara, u kome scene ljudske patnje, masakri i zlodejstva, pa dakle i palez čovekovih domova - da to može biti još jedanput potpaljeno, izvana, tako što će i sama slika gorenja goreti u nekom konačnom ognju. Naravno da ovde govorim o Boschu Hieronymusu, iz porodice van Aken, nepoznate godine rođenja, osim što je to moralo biti oko sredine petnaestog stoleća. To je onaj artist goleme sumanutosti u sopstvenoj pesti i u kičici koju je ta pest držala, profet koji nam je pokazao kako deformisano je mnogohvaljeno lice ljudske vrste i njeni morbidni, opasni, nepredvidljivi postupci.